Zoran Kesić, jedno od najprepoznatljivijih lica regionalne satire i autor kultne emisije „24 minuta“, govori o tome kako nastaju njegove „Priče i pesme“, zašto veruje da je smeh vid otpora i kako humor postaje opasan kada previše pogodi suštinu. U otvorenom razgovoru, Kesić govori o odnosu sa publikom, političarima, tremi, strahu, nadi i o tome zašto se u Skoplju oduvek oseća kao „svoj na svome“.
Тrn: Kako je nastala ideja za „Priče i pesme“, i koliko publika utiče na tok predstave kada kažeš da je svaki nastup jedinstven? Da li je pravi razlog što dolaziš u Skoplje zapravo dobra hrana i vino?
Kesić: Teško je definisati ono čime se bavim na televiziji to je i novinarstvo, i politička analiza, i kritika, i satira, i šou-program. Slično je i sa mojom priredbom „Priče i pesme“. Svaka od tih priredbi zaista jeste jedinstvena, jer nikada nisam izveo dve potpuno iste. Izbacujem delove koji su mi dosadili, pišem nove koji su aktuelni, a osim toga, u zavisnosti od mesta izvođenja, „obojim“ predstavu sarajevskim, beogradskim, zagrebačkim, bečkim ili — u slučaju Makedonije —skopskim začinom.
Što je publika raspoloženija i glasnija, to sam ja ubedljiviji, tako da publika itekako utiče na nastup.
Što se tiče hedonističkih, gurmanskih i muzičkih užitaka Makedonije i Skoplja, oni su mi odavno poznati, još iz detinjstva, tako da rado dolazim. Tako reći, osećam se tu kao svoj na svome.
Тrn: Ako bi morao da napraviš „cenzuru sopstvenih misli“ pre nastupa — šta bi prvo izbacio iz glave?
Kesić: Moja supruga često našim prijateljima priča da ponekad misli da nisam normalan toliko sam lišen bilo kakvog osećaja treme. Nemam šta da izbacim iz glave osim nestrpljenja da jedva čekam da izađem na scenu. Mada, nije ni to sasvim tačno. Sviđa mi se zapravo to moje nestrpljenje, jer onda je osećaj kada razmaknem zavesu i suočim se s publikom zaista neprocenjiv.
To su, gde god nastupao, ljudi sa kojima se ne poznajem, a istovremeno ljudi sa kojima se dobro poznajem. Došli su jer, pretpostavljam, delimo iste ili slične stavove prema životu, društvu, politici, nacionalizmu, gluposti, laži, dobru i zlu… Tako reći „naši smo“, i normalno je što jedva čekam da vidim moje. U tom smislu, može se reći da imam dosta rodbine po celoj Jugoslaviji.
Тrn: Misliš li da „24 minuta“ više tera ljude da se smeju ili da misle?Da li danas publika želi da misli dok se smeje, ili više želi da zaboravi da uopšte ima o čemu da misli?
Kesić: U poslednjih godinu dana plašim se da naša emisija često tera ljude i da plaču.
„24 minuta“ je ogledalo društva u kojem živimo. Pre desetak godina, kada podele, mržnja i targetiranje nisu bili ni približno ovakvi kao danas, naša emisija bila je mnogo benignija, verovatno i smešnija… u svakom slučaju lakša za stomak.
Nikada nisam želeo da budem „ozbiljan“, osim ako „ozbiljan“ znači profesionalan u odluci da ostanem veran sopstvenom stilu u kome je humor neizbežan. Međutim, okolnosti u kojima živimo primoravaju me da se uozbiljim. Gledaoci kažu da vole te momente „uozbiljavanja“, a ja žudim za prilikom da ponovo budem klovn.
Smeh radi smeha hoćemo li ikada moći tako da se smejemo? Verujem da hoćemo. Publika želi da čuje da neko deli njihove brige, nerviranja, da je neko primetio istu prevaru, istu laž, istu podvalu koju su i oni primetili. Mi smo glas običnog čoveka. Zato smo, čini mi se, i voljeni.
Тrn: Imaš li utisak da publika od tebe očekuje da kažeš ono što oni ne smeju? I ako je tako — znači li to da si ti, zapravo, javni servis koji im nedostaje?
Kesić: Upravo je to ono o čemu smo maločas govorili. Ali ne verujem da naša publika „ne sme da kaže“ ono što mi kažemo. Siguran sam da su veoma glasni i da im je prekipelo da žive u laži i strahu. Razlika je samo u tome što mi imamo taj moćni megafon koji se zove televizija.
Ubeđen sam da u emisiji govorimo ono što većina ljudi u Srbiji misli. Govorimo ono što vidimo. Govorimo istinu.
Тrn: Kada šala postaje opasna? Da li se to dešava kada je previše tačna ili kada je ispričaš u pogrešnoj državi?
Koji ti je trenutak iz emisije ostao kao: „Ovo je mogla da bude poslednja šala u mojoj karijeri“?
Kesić: Takve šale ja zovem „ovo ti nije trebalo“-šale. Ako vam pokažem šta mi neki gledaoci pišu već dvanaest godina, videćete slične poruke:
„Mnogo sam te voleo, ali ovo ti nije trebalo.“
A to što mi „nije trebalo“ može da bude svašta — vakcine, gejevi, Putin, genocid, Izrael, Gaza, četnici, korona, Crkva, Hrvati, Kosovo ili Božo Vrećo.
Jednom, davno, u emisiji koju sam radio pre ove, šalio sam se na račun vegetarijanaca. Snimili smo skeč u kojem vegetarijanac jede mešanu salatu, a onda vidimo paradajz koji plače, kupus koji jauče, krastavac koji žali za svojim sinom… Stigao je mejl od nekog udruženja vegetarijanaca koji su tražili javno izvinjenje zbog uvrede.
Dakle, ne postoji šala koja je potpuno bezbedna ali nas to nikada nije sputavalo. Naprotiv, lično volim kada ono što kažem u(o)bode baš one koje treba da u(o)bode. Uostalom, kakva bi to bila satirična oštrica da malo i ne bocne?
Тrn: Gde će se završiti ta velika šetnja Srba? I hoće li tamo biti roštilja? Ko će očistiti park posle svega toga?
Kesić: Ako pod „šetnja“ mislite na proteste studenata i građana ne znam gde će završiti, ali znam gde počinje.
Mnogi me pitaju: „Bliži li se kraj?“, a ja mogu da govorim samo o početku.
Dakle da, bliži se početak! Početak izgradnje poštenije, pravednije i srećnije države. Početak ozdravljenja društva, povratak istine, iskrenosti, empatije i solidarnosti. Povratak osmeha i nade.
Sve ove lepe stvari su noćna mora za one ogrezle u korupciji, kriminalu i nepotizmu.
Ali takav je život za nekoga početak ozdravljenja, za nekoga početak odsluženja.
Тrn: Misliš li da političari gledaju tvoju emisiju da bi nešto naučili ili samo da vide da li si ih spomenuo večeras?
Kesić: Ne znam da li nas političari gledaju, niti mi je to važno. Među onima koji su „glavni junaci“ naših emisija ima toliko patoloških lažova da, čak i ako gledaju, ne verujem da ih ono što iznosimo posebno pogađa.
Šta znači lažovu da mu kažeš: „Hej, znam da lažeš“? Pa on zna da je lažov ništa novo nije saznao o sebi.
Meni je zapravo neshvatljiva količina bestidnosti kod nekih ljudi. To je za proučavanje koliko su spremni duboko da idu u obmani čitavog društva. Moji roditelji bi se odrekli mene (ili bar ukinuli tradicionalni nedeljni ručak kod mame) kada bi me videli na televiziji kao lažova, poltrona, „ćaciju“.
Moguće je da politička garnitura koja je trenutno na vlasti jednostavno nije lepo vaspitana.
Тrn: Jesi li ikada dobio poruku od nekog političara posle emisije sa osmehom ili sa pretnjom? Ako bi vodio „24 minuta“ u parlamentu, da li bi im davao reč po redu ili po stepenu apsurda?
Kesić: Poruku pretnje od političara apsolutno nikada nisam dobio.
Od prvih epizoda postavili smo se tako da je svima jasno da bismo odmah objavili bilo kakvu nepristojnu poruku političara. To oni dobro znaju i zato se i ne upuštaju u takve gluposti.
Sa simpatijama su mi pisali neki manje poznati političari i uvek im se ljubazno zahvalim, kao i svakom drugom gledaocu.
Što se tiče „24 minuta“ u parlamentu mislim da nam tamo svakako nije mesto. Ni političarima u našem studiju, ni nama u parlamentu.
Ipak, možda će vam biti zanimljivo da sam za svojih skoro 50 godina samo jednom ušao u Skupštinu Srbije. I gotovo ništa nisam video od dima i suzavca ali je kamera videla. Bilo je to 5. oktobra 2000. godine, kada smo se, posle pobede na izborima koju je neko pokušao da ukrade, izborili za pravdu.
Verujem da sadašnja vlast nikako ne bi želela da uđem tamo i drugi put. A pravo da vam kažem — baš mi se ide ovih dana.
Za sve čitaoce koji žele da vide mladog mene u Skupštini — preporučujem moj video „Moj peti oktobar“.
Тrn: Kada te je poslednji put nešto iskreno iznenadilo u Srbiji — ne kao materijal za emisiju, nego kao čoveka?
Ima li nešto što te je nateralo da kažeš: „Ovo je previše čak i za nas“?
Kesić: Poslednji put me iznenadilo za promenu nešto lepo. A to je mladost naše zemlje.
Ta mlada lica, ta energija koja predstavlja budućnost, ustala je protiv svega što je već sada prošlost, samo što se čeka zvanično proglašenje.
Kada vidite tu omladinu kako nadire u hiljadama i hiljadama to je kao živa manifestacija nade.
Gledaš ih i suze same krenu.
Oni su kao vojska imuna na municiju zlotvora od njih se odbijaju spinovi, manipulacije, pokušaji rovarenja.
Osmehom razvaljuju laž, svežinom ubijaju trulež.
Gledaš ih s nostalgijom, jer si i sam nekada bio taj klinac borben, beskompromisan, željan promena.
A gledaš ih i sa zahvalnošću jer nema veće želje od one da tvoja deca, još premala za ovakve kolone, jednog dana požele da ostanu u zemlji.
Malo stariji klinci bore se i za sebe i za malo mlađe klince.
To je borba koja će, uveren sam, doprineti i svima nama u komšiluku da se ponovo malo više volimo, pa makar i u inat onima kojima jedino odgovara da se ne podnosimo.
Тrn: Kratka poruka za one koji će doći da te gledaju u Skoplju.
Kesić: Poruka je kratka, ukrao sam je od Vlatka:
„Nasmevni se, ne beri gajle, namigni mi — ajde nazdravlje, Skopje!“
